Manastir Pokrova Presvete Bogorodice
Manastir je udaljen 15 kilometra od Paraćina, nalazi se iznad sela Lešje, na putu od Paraćina prema Zaječaru. Sa glavne magistrale postoji putokaz za skretanje ka selu i manastiru. Prođete celo sela i na drugom kraju, kod česme skrenete levo uzbrdo i tim putem stižete do manastira. Iako je put od sela do manastira dosta strm, smešten je na ravnom terenu iznad sela a iznad njega je vrh planine Baba. Prvi put se pominje u turskom popisu iz 1536. godine ali se u sledećim popisima ne pominje što ukazuje da je verovatno posle toga bio porušen i zapusteo. Na to ukazuju i narodna predanja. Temelje stare crkve je 1923. godine otkopao seljak Živan Marković iz Lešja sa pomoćnicima. Na temeljima stare crkve tada podižu temelje skromne nove crkve. Poslednja obnova crkve započeta je 2004. godine i ona još uvek traje, tako da je manastir svake godine sve lepši i uređeniji. Srednjovekovni naziv manastira koji se pominje u pisanim izvorima je Leštije, što znači mesto na kome obiluju leske. Među svetinjama koje manastir poseduje su: čestica Časnog Krsta Gospodnjeg koja je ugrađena u veliki časni krst koji se nalazi na Hajdučkoj steni iznad manastira, delić moštiju jednog od Svetih Sevastijskih mučenika, epitrahilj i nadbedrenik Svetog Jovana Šangajskog. Ispred manastira se nalazi lepo uredjen park sa nekoliko izvora vode, po narodnom verovanju svaki izvor ima svoju isceliteljsku namenu. Kako se manastir nalazi iznad sela, na severozapadnoj strani planine Baba, odatle se pruža i divan pogled na okolinu. Više o manastiru možete naći na njihovoj zaničnoj stranici www.manastirulesju.org.rs.
Smatra se da je manastir imao veoma bitnu ulogu u komunikaciji između starih gradova Petrusa i Kruševca. Naime, ako bi turci naišli iz pravca Petrusa, stražari u Petrusu bi upalili vatru koja bi se videla u Lešju, zatim bi u Lešju upalili vatru koja bi se videla do kule Todora od Stalaća a oni bi upalili vatru koja bi se videla do Kruševca i tako upozoroli na prisustvo turaka, i obratno. Manastir je podigao župan Vukosav izmedju 1355. i 1360. godine, na svojoj baštini u pustoši Petrus, koju je dobio od cara Dušana. Podiže ga kao svoju zadužbinu i tada se zvao Bogorodičina crkva. Sa svojim sinovima Držmanom i Crepom, 15. oktobra 1360. godine poklonio je crkvu i deo poseda manastiru Hilandaru. Hilandarci nisu mnogo vodili računa o manasatiru tako da su Crep i njegov brat Držman, koji se zamonašio i dobio monaško ime starac Dionosije, zatražili od cara Uroša manastir nazad i povratili ga. Posle smrti starca Dionosija, negde između 1375. i 1380. godine, koji je sa svojom brojnom porodicom uspešno upravljao manastirom, hilandarci su zatražili ovaj posed nazad. Sudjenje oko manastira je održano na Spasovdan 1379. ili 1380. godine na državnom saboru. Tadašnji patrijah Jefrem je presudio u Crepovu korist, kao i nešto kasnije sledeći patrijah Spiridon i na kraju sam knez Lazar. Posle toga je Venedikt Crepović, sin Crepa Vukoslavića dugo bio iguman Leštijanski i čovek od poverenja despota Đurađa Brankovića. On je kao član poslanstva, išao kod sultana da mole za prenos moštiju svetog apostola Luke iz Rogosa u Epiru u Smederevo. Mošti svetog Luke su se nalazile u Carigrad sve do 1204. godine kada su ga osvijili krstaši. Kako su oni veoma cenili i skupljali svete relikvije tako su mošti svetog Luke spakovane na brod i poslate za Veneciju. Brod je međutim doživeo brodolom nedaleko od obale Epira i one su dospele u Rogos. Despot Đurađ Branković je uložio mnogo truda i novca, 30 000 dukata, da bi ih otkupio od turskog namesnika za svoju prestonicu Smederevo. Lokalno stanovništvo nije htelo da preda mošti pa su ih srpski izaslanici, na prevaru i uz pomoć turskih vlasti, ukrali i preneli u Srbiju. U Smederevo su svečano unete 12. januara 1453. godine ali su pre toga nekoliko nedelja svečano nošene kroz despotovinu, pa je moguće da su neko kratko vreme boravile i u manastiru Lešje. U to vreme ovaj manastir je bio kulturni i duhovni centar Petruške oblasti. 1456. godine Venedikt je dobio na doživotnu upravu manastir Vraćevšnicu, između Kragujevca i Gornjeg Milanovca, a posle pada Smedereva 1459. godine, povukao se na Svetu Goru u manastir Svetog Pavla gde je i sahranjen. Crep je imao i ćerku monahinju Anisiju ali o njoj se malo zna. Poznato je da je u ovom manastiru, po želji Stefana Lazarevića pisao jeromonah Jovan koji je kasnije prešao u manastir Stjenik kod Čačka, koga su tamo ubili turci 1462. godine. Narod je nakon toga počeo da ga poštuje kao svetog prepodobnomučenika i danas se čudotvorne mošti Svetog Jovana Leštjanskog i Stjeničkog, čuvaju u manastiru Stenjik kod Čačka.
Istorija manastira
Smatra se da je manastir imao veoma bitnu ulogu u komunikaciji između starih gradova Petrusa i Kruševca. Naime, ako bi turci naišli iz pravca Petrusa, stražari u Petrusu bi upalili vatru koja bi se videla u Lešju, zatim bi u Lešju upalili vatru koja bi se videla do kule Todora od Stalaća a oni bi upalili vatru koja bi se videla do Kruševca i tako upozoroli na prisustvo turaka, i obratno. Manastir je podigao župan Vukosav izmedju 1355. i 1360. godine, na svojoj baštini u pustoši Petrus, koju je dobio od cara Dušana. Podiže ga kao svoju zadužbinu i tada se zvao Bogorodičina crkva. Sa svojim sinovima Držmanom i Crepom, 15. oktobra 1360. godine poklonio je crkvu i deo poseda manastiru Hilandaru. Hilandarci nisu mnogo vodili računa o manasatiru tako da su Crep i njegov brat Držman, koji se zamonašio i dobio monaško ime starac Dionosije, zatražili od cara Uroša manastir nazad i povratili ga. Posle smrti starca Dionosija, negde između 1375. i 1380. godine, koji je sa svojom brojnom porodicom uspešno upravljao manastirom, hilandarci su zatražili ovaj posed nazad. Sudjenje oko manastira je održano na Spasovdan 1379. ili 1380. godine na državnom saboru. Tadašnji patrijah Jefrem je presudio u Crepovu korist, kao i nešto kasnije sledeći patrijah Spiridon i na kraju sam knez Lazar. Posle toga je Venedikt Crepović, sin Crepa Vukoslavića dugo bio iguman Leštijanski i čovek od poverenja despota Đurađa Brankovića. On je kao član poslanstva, išao kod sultana da mole za prenos moštiju svetog apostola Luke iz Rogosa u Epiru u Smederevo. Mošti svetog Luke su se nalazile u Carigrad sve do 1204. godine kada su ga osvijili krstaši. Kako su oni veoma cenili i skupljali svete relikvije tako su mošti svetog Luke spakovane na brod i poslate za Veneciju. Brod je međutim doživeo brodolom nedaleko od obale Epira i one su dospele u Rogos. Despot Đurađ Branković je uložio mnogo truda i novca, 30 000 dukata, da bi ih otkupio od turskog namesnika za svoju prestonicu Smederevo. Lokalno stanovništvo nije htelo da preda mošti pa su ih srpski izaslanici, na prevaru i uz pomoć turskih vlasti, ukrali i preneli u Srbiju. U Smederevo su svečano unete 12. januara 1453. godine ali su pre toga nekoliko nedelja svečano nošene kroz despotovinu, pa je moguće da su neko kratko vreme boravile i u manastiru Lešje. U to vreme ovaj manastir je bio kulturni i duhovni centar Petruške oblasti. 1456. godine Venedikt je dobio na doživotnu upravu manastir Vraćevšnicu, između Kragujevca i Gornjeg Milanovca, a posle pada Smedereva 1459. godine, povukao se na Svetu Goru u manastir Svetog Pavla gde je i sahranjen. Crep je imao i ćerku monahinju Anisiju ali o njoj se malo zna. Poznato je da je u ovom manastiru, po želji Stefana Lazarevića pisao jeromonah Jovan koji je kasnije prešao u manastir Stjenik kod Čačka, koga su tamo ubili turci 1462. godine. Narod je nakon toga počeo da ga poštuje kao svetog prepodobnomučenika i danas se čudotvorne mošti Svetog Jovana Leštjanskog i Stjeničkog, čuvaju u manastiru Stenjik kod Čačka.