Kočino selo
Kočino selo je udaljeno od Jagodine 5 kilometra. Selo se nekada zvalo Panjevac ali je tridesetih godina XX veka promenilo naziv u Kočino selo, u čast najpoznatijem stanovniku ovog sela kapetanu Koči Anđelkoviću. Ako dolazite sa auto-puta, čim se isključite na prvoj raskrsnici skrećete desno ka industrijskoj zoni. Kada prođete industrijsku zonu nailazite na raskrsnicu gde vas putokaz upućuje desno, na nadvožnjak koji ide preko auto-puta. Čim pređete nadvožnjak ulazite u Kočino selo, nastavite putem pravo i stižete u centar sela gde je zvonik posvećenom kapetanu Koči. Meštani su ga podigli 1937. godine. Ako nastavite dalje pravo ulicom i skrenete treću ulicu levo, na sledećoj raskrsnici poludesno a na sledećoj desno i idete pravo, dolazite do kraja puta i velikog parkinga. Tu možete da se parkirate i posetite seoski zapis, stari veliki hrast. Neke grane hrasta su tako velike i teške da su ih meštani utvrdili drvenim gredama da bi bile sigurnije. Pored ovog hrasta protiče reka Velika Morava i tu je spomen ploča iz 1992. godine, na njoj piše da su se ovde prvi put sreli meštani Kočinog sela i Tekije. Sela u kom je rođen i odrastao Koča Anđelković i sela u kom su ga turci pogubili i u kome mu je kasnije podignut spomenik.
Kapetan Koča Anđelković je rođen u tadašnjem Panjevcu a današnjem Kočinom selu 1755. godine, od oca Anđelka Petrovića koji je izbegao od turaka iz okoline Prizrena na Kosovu i doselio se u okolinu Jagodine. Pravo ime mu je bilo Korun a nadimak Koča. Kada je odrastao bavio se trgovinom stoke, bio je imućan čovek i najviše je trgovao po Beogradskom pašaluku i preko Dunava sa Austrijom. Bio je čovek koji se dosta kretao. Pola godine pred početak Austrijsko-turskog rata od 1787. do 1791. godine, Koča se sa porodicom seli u Kovin. Tu je stupio u odred srpskih frajkora, austrijske vojne milicije sastavljene od pograničnih srba koje su austrijanci spremali za rat sa turcima. Austrija i Rusija su dogovorile da krenu u rat sa Turskom i dugo se spremale za njega. U tom ratu Austrija je očekivala da veći deo ratnih dejstava preuzme Rusija, što je ona i uradila a Austrija pod pritiskom Prusije prva izlazi iz rata. Najveći deo Austrijske borbe su činili srpski frajkori, naročito pod vođstvom Koče Anđelkovića. Prvo se pridružio frajkorima u Sremu sa kojima je učestvoao u neuspešnoj opsadi Beograda a posle se vraća u Banat i pridružuje se tamošnjim frajkorima. Početkom rata prelazi opet u Srbiju i sa svojom vojskom oslobođa Požarevac, zatim Hasan-pašinu palanku, današnju Smederevsku Palanku, Batočinu i na kraju Bagrdan, selo u okolini Jagodine. Bagrdanski tesnac je deo puta koji je tada a i sada, spajao Niš sa Beogradom i blokiranjem tog puta na ovom mestu onemogućio je da pojačanja u: vojsci, oružiju i hrani, dođu sa juga u Beograd i tako omogućili pad Beograda. Kako se udružio sa jagodinskim protom Jovanom Milovićem, u obližnjem manastiru Jošanici mu je bio centar vojnog štaba a ovaj kraj je izabrao za svoj centar ratnih operacja verovatno jer ga je odlično poznavao. Njegovo rodno mesto je u blizini. Jagodinu nije osvojio ali je odlično odbijao napade turaka i jedno duže vreme blokirao put. Aktivno je radio na dizanju bune i uključivanje što više srba u rat pa mu je vojska tokom vremena rasla. Njegov brat Petar je držao drugu obalu reke Velike Morave i sedište vojnog štaba mu je bilo u manastiru Ravanici. Za zasluge tokom rata, Austrijski car ga je unapedio u čin kapetana. Kapetan Koča nije uspeo dugo da zadrži krajnu jer su se turci ipak organizovali i aprila 1788. godine deblokirali put, zapalili manastir Jošanicu a Koča sa svojim ljudima prebegao u Banat. Kako su turci napredovali u bobama protiv Austrijanaca koji se nisu aktivno uključiali u ratna dejstva, oni su prešli u Banat i tokom septembra 1788. godine uhvatili Koču Anđelkovića i tridesetak njegovih saboraca. Odveli su ih u Tekiju, selo u okolini Kladova, tamo ih mučili i nabili na kolac. Rat se završio Svištavskim mirom, potpisanom u bugarskom gradu Svištovi 1791. godine. Teritorije su se neznatno promenile od pre početka rata a Austrija je uspela da se izbori da se srpski učesnici rata pomiluju i ne progone. To je donekle odgovaralo i Turskoj, da bi sprečila veći prebeg naroda u Austriju i tako ostala bez radne snage za obradu zemlje. Takođe mirom je dogovoreno da se dahije, vođe janičara koje su pravile velike probleme stanovništvu ali i turcima, ne vraćaju u Beogradski pašaluk. Posle ovog rata oni su proterani i ostali su bez zemlje. Beogradske dahije su otišle za Vidin kod vođe svih odmetnutih dahija, vidinskog paše Osmana Pazvanoglua, koji se odvojio od sultana i samostlno vladao. Kasnije se oni vraćaju u Beograd i tada kreće čuvena buna protiv dahija i I srpski ustanak. Kao ratnici iz ovog kraja se ističu kapetan Radič Petrović iz sela Sikovce, kapetan Marijan Jovanović iz sela Lanište i komadant Stanko Arambašić iz sela Kolari, svi iz okoline Jagodine.
Kapetan Koča Anđelković
Kapetan Koča Anđelković je rođen u tadašnjem Panjevcu a današnjem Kočinom selu 1755. godine, od oca Anđelka Petrovića koji je izbegao od turaka iz okoline Prizrena na Kosovu i doselio se u okolinu Jagodine. Pravo ime mu je bilo Korun a nadimak Koča. Kada je odrastao bavio se trgovinom stoke, bio je imućan čovek i najviše je trgovao po Beogradskom pašaluku i preko Dunava sa Austrijom. Bio je čovek koji se dosta kretao. Pola godine pred početak Austrijsko-turskog rata od 1787. do 1791. godine, Koča se sa porodicom seli u Kovin. Tu je stupio u odred srpskih frajkora, austrijske vojne milicije sastavljene od pograničnih srba koje su austrijanci spremali za rat sa turcima. Austrija i Rusija su dogovorile da krenu u rat sa Turskom i dugo se spremale za njega. U tom ratu Austrija je očekivala da veći deo ratnih dejstava preuzme Rusija, što je ona i uradila a Austrija pod pritiskom Prusije prva izlazi iz rata. Najveći deo Austrijske borbe su činili srpski frajkori, naročito pod vođstvom Koče Anđelkovića. Prvo se pridružio frajkorima u Sremu sa kojima je učestvoao u neuspešnoj opsadi Beograda a posle se vraća u Banat i pridružuje se tamošnjim frajkorima. Početkom rata prelazi opet u Srbiju i sa svojom vojskom oslobođa Požarevac, zatim Hasan-pašinu palanku, današnju Smederevsku Palanku, Batočinu i na kraju Bagrdan, selo u okolini Jagodine. Bagrdanski tesnac je deo puta koji je tada a i sada, spajao Niš sa Beogradom i blokiranjem tog puta na ovom mestu onemogućio je da pojačanja u: vojsci, oružiju i hrani, dođu sa juga u Beograd i tako omogućili pad Beograda. Kako se udružio sa jagodinskim protom Jovanom Milovićem, u obližnjem manastiru Jošanici mu je bio centar vojnog štaba a ovaj kraj je izabrao za svoj centar ratnih operacja verovatno jer ga je odlično poznavao. Njegovo rodno mesto je u blizini. Jagodinu nije osvojio ali je odlično odbijao napade turaka i jedno duže vreme blokirao put. Aktivno je radio na dizanju bune i uključivanje što više srba u rat pa mu je vojska tokom vremena rasla. Njegov brat Petar je držao drugu obalu reke Velike Morave i sedište vojnog štaba mu je bilo u manastiru Ravanici. Za zasluge tokom rata, Austrijski car ga je unapedio u čin kapetana. Kapetan Koča nije uspeo dugo da zadrži krajnu jer su se turci ipak organizovali i aprila 1788. godine deblokirali put, zapalili manastir Jošanicu a Koča sa svojim ljudima prebegao u Banat. Kako su turci napredovali u bobama protiv Austrijanaca koji se nisu aktivno uključiali u ratna dejstva, oni su prešli u Banat i tokom septembra 1788. godine uhvatili Koču Anđelkovića i tridesetak njegovih saboraca. Odveli su ih u Tekiju, selo u okolini Kladova, tamo ih mučili i nabili na kolac. Rat se završio Svištavskim mirom, potpisanom u bugarskom gradu Svištovi 1791. godine. Teritorije su se neznatno promenile od pre početka rata a Austrija je uspela da se izbori da se srpski učesnici rata pomiluju i ne progone. To je donekle odgovaralo i Turskoj, da bi sprečila veći prebeg naroda u Austriju i tako ostala bez radne snage za obradu zemlje. Takođe mirom je dogovoreno da se dahije, vođe janičara koje su pravile velike probleme stanovništvu ali i turcima, ne vraćaju u Beogradski pašaluk. Posle ovog rata oni su proterani i ostali su bez zemlje. Beogradske dahije su otišle za Vidin kod vođe svih odmetnutih dahija, vidinskog paše Osmana Pazvanoglua, koji se odvojio od sultana i samostlno vladao. Kasnije se oni vraćaju u Beograd i tada kreće čuvena buna protiv dahija i I srpski ustanak. Kao ratnici iz ovog kraja se ističu kapetan Radič Petrović iz sela Sikovce, kapetan Marijan Jovanović iz sela Lanište i komadant Stanko Arambašić iz sela Kolari, svi iz okoline Jagodine.